nova.rs

Studentska blokada RTS donosi novu istorijsku epizodu podkasta pod zaštitom Međunarodnog PEN centra, "Dobar loš zao"! U prvom delu emisije, Nenad Kulačin i Marko Vidojković divili su se studentskom protestu u Novom Pazaru, studentskoj vožnji biciklima do Strazbura, ali i umeću Vučića da upropasti samoga sebe Ćacilendom 2.0 i izborom ministara u novoj vladi. U studio DLZ, pravo sa blokade RTS-a, dolazi studentkinja FDU u blokadi, Miona! Prva predstavnica studenata u blokadi koja gostuje u DLZ otvoreno je govorila o blokadi RTS, studentskim zahtevima, režimskom šikaniranju, odnosu građana prema protestu i pritiscima koji dolaze sa drušvenih mreža od opozicione javnosti. Sve ovo je, naravno, samo mali deo ovog ekskluzivnog razgovora! U skraćenom Magarećem kutku moći ćete da vidite ša se dešava kada predsednik malo duže trepne tokom čitanja pisma. Autori vas mole, da bi DLZ opstao pretplatite se na patreon.com/ucutatinecemo ili pošaljite donaciju na PayPal [email protected]

Važno je da ljudi učine sve da održe porodicu, ali kad shvate da će biti srećniji odvojeni, onda treba da se raziđu, jer to je bolja opcija i za dete, priča gošća Mamazjanije i mama jedne Senje, Ivana Marinković “Frajerka”, koja je doktor filoloških nauka, zaposlena u Institutu za srpski jezik SANU, organizatorka venčanja, influenserka, a uz sve to, naglašava, uvek ima vremena za sebe i za svoje dete. Ivana se tokom razgovora osvrnula na bolne periode kada je pokušavala da održi i iznese trudnoću, ali, nažalost, nije uspevala. "Imala sam vanmateričnu trudnoću, potom i sponatni, a kad sam treći put ostala trudna, ležala sam dva meseca u bolnici. Hospitalizovana sam kad sam bila tek u petoj nedelji. Imam utisak da sam uspela, jer sam 'pustila', odnosno konačno sam se opustila i rekla sebi, ‘šta bude, biće’. Takođe sam se obraćala i bebi u sebi, i rekla joj da i ona mora malo da poradi na ovome", kroz osmeh priča Ivana. Ona je danas ponosna mama devetogodišnje Senje kojoj posvećuje najveći deo svog slobodnog vremena. "Imala sam neke poslovne ponude, ali sam ih odbila jer želim da provodim više vremena sa ćerkom dok je još mala. Aktivnost na mrežama je išla tom putanjom da mi oduzme dosta vremena, a već radim u Institutu i bavim se organizacijom venčanja i to je sve zajedno mnogo posla". Dodaje da kad ne radi i nije sa ćerkom, voli i sebi da udovolji, da se opusti i napuni baterije. "Bar pola sata dnevno odvojim samo za sebe, da izađem negde i popijem kafu. Mislim da je jako važno da žena bude ostvarena i zadovoljna da bi bila dobra mama", kaže Ivana. Nakon borbe da održi trudnoću, iz koje je stigla Senja, nažalost, došlo je do razvoda. "Ona je bila mala, a mi smo odlučili da se rastanemo. To nikad nije lako. Čovek sve čini da mu se porodica ne raspadne, nije to samo dvoje ljudi koji se razilaze, to je rascep porodice, a okolina krivicu uvek nekako svaljuje na ženu. Svakako, ne kajem se, jer mislim da je za dete daleko bolje da bude sa roditeljima koji su odvojeni, a srećni, nego da živi u disfunkcionalnoj zajednici", objašnjava Ivana. Opisuje i kako je ćerki dosta pomogla psihoterapija da prebrodi težak period. "Kad smo joj zajedno saopštili, počela je da se smeje, ali to je delovalo kao odbrambeni mehanizam deteta koje ne može odmah da prihvati tako drastičnu promenu", priča naša gošća. Ono što je problem su ljudi, koji i danas, u 21. veku, stigmatizuju samohrane majke. “Doživljavamo da u centru Beograda stičeš utisak da bi lakše prihvatili da žena, majka, ima pored sebe bilo kakvog muškarca, makar i onog koji je bije, samo da nije sama. Da je tu ta muška figura, kakva god i to je prosto neverovatno”, naglašava Ivana. U razgovoru je navela da ćerki pruža dosta slobode i da nije helikopter mama. “Ima nekih ljudi koji kažu da je ’nestašna’, jer se popela na drvo, a ona je samo živahno dete, puno energije i deca treba da budu napolju, a ne da sede sa tabletom po ceo dan. Dogovorile smo se da može da koristi tablet pola sata radnim danima i sat vremena kad ne ide u školu. Za sad nekako uspeva, ali videćemo koliko će potrajati. Svakako, ono što želimo da naša deca budu i kako želimo da žive i da se ponašaju, treba mi prvo da pokažemo, jer je naš model taj na koji se ugledaju”, zaključuje Ivana “Frajerka”.

Najnovije izdanje podkasta pod zaštitom Međunarodnog PEN centra "Dobar loš zao" stiže u pravi čas! U prvom delu emisije Nenad Kulačin i Marko Vidojković brojali su bezbroj nadimaka mandatara Đura Macuta, pitali se da li je počela emisija ili se Čedi učinilo, a doneli su i određene zaključke o advokatima na spidu. Gost, maltene pravo s beogradskog aerodroma, po drugi put u DLZ, filantrop Alek Kavčić. Alek je govorio o svojim iskustvima sa granice, do detalja je opisao na koji način je došlo do donacija koje pomažu prosvetnim radnicima da ne umru od gladi, procenio je kad će doći kraj režimu i ko će do tog kraja dovesti. Naravno, ovo je samo delić uzbudljivog razgovora sa jedinstvenim Alekom Kavčićem. U Magarećem kutku naučićete kako se štrpka od studenata. Da bi podkast DLZ opstao, autori vas mole, pretplatite se na patreon.com/ucutatinecemo ili pošaljite donaciju na PayPal [email protected]

Nije normalno da mame postižu sve svakoga dana, rastrzane smo, a potrebno je da imamo vremena za sebe, priča u novoj Mamazjaniji influenserka Aleksandra Golijan, poznatija na mrežama kao „Nanamamasita“, koja je mama tri devojčice, a uči ih da su jedna drugoj najbolje drugarice i najveće bogatstvo - i sa kojima nikad nije dosadno. Kod Aleksandre u kući, dinamike, buke, pitanja, odgovora, razgovora, druženja, ne nedostaje, sa tri devojčice, koje neretko okupljaju i svoje drugarice, pa žurka ne prestaje. „Njihove drugarice su često kod nas, ostaju i da prespavaju, pa je to zabava bez prestanka, ali navikli smo na gužvu, tako da dok su dobre i lepo se zabavljaju ništa nije teško. Osim, što kad završe sa igrom, neko mora da raskloni haos“, uz osmeh priča Aleksandra. U dvadesetim godinama rodila je sve tri ćerke i kaže da je to nešto najbolje što je u životu uradila, jer danas je mlada mama, a one su već velike i mogu da se druže, putuju, bez nervoze i premora. „Rodila sam prvu ćerku sa 22, kroz par godina drugu, a uskoro i treću. Sa drugim detetom je teže, a sa trećim nije uopšte bilo lako, jer sam bila baš umorna. Ipak, drago mi je što sam bila mlada, iako ne mislim da je to najvažnije. Na dete se odlučujete kad imate pravog partnera, osobu sa kojom želite da imate decu, bez obzira na godine“, kaže naša gošća. Za decu je presudan model koji im pružamo, kao i međusobni odnos roditelja, ističe ona. „Deca su ogledalo kuće i života i ponašanja roditelja. Mi smo smireni, tolerantni, trudimo se da ne budemo nervozni, napeti sa decom, da na njih ne prenosimo loše raspoloženje, jer to je način da odrastaju u zdrave ljude“. Škola jeste važna, ali nije najvažnija. „Jednom me je najstarija ćerka slagala za ocenu i rasplakala sam se. Sebe sam iznenadila takvom reakcijom, ali nisam je očekivala, niti od nje da me slaže. To se više nije ponovilo. Čudno je zato što ih učm baš da ocene nisu najvažnije, već društvo u kojem se nalaze jer to je neki temelj za srećan život, pre nego uspeh u školi, koji ne garantuje i uspeh u životu“, priča Aleksandra. U eri interneta i njenog rada, koji pratimo na Instagramu, teško je decu odvojiti od telefona, ali ona, ipak, nekako uspeva. „Ne provode previše vremena na mrežama, uče, izlaze napolje, bave se sportom, tako da sa ograničavanjem vremena na telefonu nemamo problem. Ono što se, inače, često vidi na Instagramu nije realna slika života. Ima žena koje se snimaju kako se bude u tri ujutru ili u pet, pa treniraju, spremaju hranu, bude decu u zoru, a ona kao ustaju bez problema. Kad to vidite, znate da nešto nije u redu. Ipak, ko stvarno može tako i nije mu teret, svaka čast“, objašnjava Aleksandra. Ćerke uči da jedna drugoj treba da budu najbolje drugarice i da je to što imaju jedna drugu neprocenjivo bogatstvo. „Uvek sam želela sestru, a evo sad imam tri ćerke koje su moj najveći životni uspeh i želim da budu svesne koliko su srećne što imaju jedna drugu. Tome ih učim, kao što one mene uče da budem dosledna, strpljiva i prenose mi neke kvalitete i osobine, koje pre njih nisam posedovala, a i od dece ponekad treba učiti“, zaključuje Aleksandra.

U najnovijoj epizodi podkasta pod zaštitom Međunarodnog PEN centra i drugih organizacija, "Dobar loš zao", gledaćete: Nenad Kulačin i Marko Vidojković u prvom delu emisije upoređuju predsednikovu nenormalnost sa svojom, analiziraju eskalaciju napada na studente i odmazdu nad profesorima, a neophodan je bio i osvrt na potencijalni zaokret odnosa EU prema psihu. Gošća je majorka policije Katarina Petrović, koja je zbog savesnog obavljanja dužnosti, već godinama pod suspenzijom. Katarina je govorila o svojim iskustvima, stanju u policiji, a iznela je teze i strahovanja o daljem toku naše velike srpske agonije. U Magarećem kutku moći ćete da izmerite ko ima veće sise, psiho ili DJV. Da bi DLZ nastavio sa radom, molimo vas pretplatite se na patreon.com/ucutatinecemo ili pošaljite donaciju na PayPal [email protected]

Od žene u diplomatiji postala je žena na sceni koja komedijom ruši patrijarhalne predrasude, što na neki način radi i u privatnom životu, Jagoda Jovanović, stend ap komičarka koja piše priče. Sa mužem Špancem odgaja dva dečaka, koja nose neobično lepa imena, Kai i Nil, žive u Srbiji, ali često skoknu i do Barselone, obišli su svet, a na međusobnoj podršci i poruci koju šalju svojim odnosom prema poslu i deci, možemo samo da im pozavidimo ili da se prosto – ugledamo. Jagoda nam je u razgovoru otkrila kako izgleda život u mešovitom braku u Srbiji. „Posebno je zanimljivo što sam udata za Španca, čija je mama feministiknja, tako da sam dobila gotov proizvod“, uz osmeh priča Jagoda. Priznaje da bi joj bilo teško sa severnjakom, jer kako kaže, u tim hladnim zemljama u kojima nema sunca na nebu, nema ga ni u ljudima. „Španci i mi smo dosta slični, pa smo se lako uklopili. Posebno što je generacija mog supruga već odmakla od tog patrijarhalnog načina života, koji je u Španiji, pod vekovnim uticajem crkve, bio jako izražen. Međutim, sad je sve dosta drugačije, a on mi je u životu, sa decom, ali i u poslu, velika podrška“. Jagoda i Pao izvodili su zajedno nastup „Iz špajza na scenu“, a u velikom broju njenih stend-apova i priča, on je tema, kao i njihov brak. „Navikao je da bude tema u mojim stend-apovima i ne smeta mu. Ima, naravno, dušebrižnika koji kažu da treba da nađem pravog muškarca, da je Pao dobar, ali nosi helanke. Kade je to čuo, predložio je da se na sceni jednom prilikom i pojavi u helankama“, kroz osmeh priča naša gošća, i dodaje da njoj kažu da radi stend ap, ali da je Pao taj koji je duhovit. Njih dvoje, pre četiri godine, dobili su prvo dete. Jagoda je sa 37 godina rodila prvog sina, a već sa 39 drugog i to -nije bilo lako. „Bila sam ljuta kad sam saznala za drugu trudnoću, ali Pao je to razumeo. Kai godinu dana uopšte nije spavao, a kad je roditelj neispavan, pravi greške, nemaran je, i eto, tako dođe i do drugog deteta. Mnogi kažu da je razlika u godinama između njih dvojice idealna, ali ne bih se složila. Nisam imala takve planove, opet, obojica su divni i oni su mi sad najveća inspiracija za rad, uprkos svemu“, priča Jagoda. Njena knjiga „Ljubav, Uživo“ je dokaz. Opisuje upravo porodične odnose i ljubav prema deci. „Istina je da deca frustriraju i da je u kući ponekad napeto, ali nekako sve to lakše podnosim kad te situacije iskoristim u stend-apu i mom pisanju. Takođe, Pao je divan, on je mnogo smireniji od mene i kad se iznerviram, umiri me i sa decom je jako brižan i strpljiv“, kaže Jagoda. Oko vaspitanja dece se slažu i nema mnogo odstupanja. „Ne volim one helikopter roditelje, koji na sve paze i guše decu. Na nas vrište kad vide kako ih puštamo da trče, jure, budu svoji. Ako dete ne padne, neće umeti ni da ustane, treba da oseti i kako je to, a kako će, ako mu ne damo da izađe napolje. A deca treba da budu napolju, da se umore. Da dođu kući mrtvi umorni, a živi“, naglašava Jagoda. Tokom našeg razgovora, Jagoda je ispričala kako zvuče njihova deca, koja imaju četiri i dve godine, a govore srpski i španski paralelno i često ih mešaju u istim rečenicama, i objasnila koliko je značajno za decu, da znaju više jezika od malena, ali i da nikada ne zaborave maternji. Takođe, osim njene dece, koja su joj stalna inspiracija, nedavno je dobila još jednu. „Ovo što studenti u Srbiji rade je donelo novu motivaciju za rad i nepresušnu inspiraciju za priče i stend-apove, dok uz sve to gajimo nadu da će uspeti i da će se nešto promeniti, da će nas zaista ta naša deca naučiti onome što mi nismo mogli njih i popraviti ono u čemu smo mi podbacili“, zaključuje Jagoda, sa širokim, neizostavnim osmehom.

Najnovija epizoda podkasta pod zaštitom Međunarodnog PEN centra "Dobar loš zao" stigla je u vaše mobilne telefone, laptopove i ostale pametne aparate. U prvom delu emisije Nenad Kulačin i Marko Vidojković setili su se Vukašina Crnčevića, analizirali su provod naprednjaka u Nišu, zapitali se da li je Kralj Obrva spreman za tetoviranje u zatvoru, a uradili su i redovnu psihičku analizu gospodina Vućića. Gost je član predsedništva pokreta SRCE, kapetan bojnog broda i vojni analitičar, Petar Bošković! Kapetan Bošković izneo je svoje mišljenje o situaciji u vojsci i drugim službama bezbednosti, detaljno je objasnio kako su organizovane režimske parapolicijske i paravojne formacije, obrazložio je predlog opozicije o vladi narodnog poverenja, a ima i jasnu viziju kako će se sve ovo završiti. Uz to, uporedio je kako je bilo raditi u Upravi za odnose sa javnošću pod Vućićem, Vulinom i Šutanovcem. U Magarećem kutku shvatićete da se u DLZ skoro uopšte ne psuje u odnosu na neke druge. Autori vas mole, da bi DLZ opstao, pretplatite se na patreon.com/ucutatinecemo ili pošaljite svoju donaciju na PayPal [email protected]

Prošlo je vreme bežanja, studenti žele ovde da ostanu, pa i ako neki odu, da požele da se vrate u državu koja je po njihovoj meri, priča Dragan Vukićević, direktor IAESME (Nacionalnog odbora za međunarodnu razmenu studenata za stručnu praksu), koji gotovo pola veka radi sa studentima na razmeni i objašnjava koliko je ona važna za mlade ljude, koji žele da se njihovo znanje, veštine i umeće ceni i vrednuje ne samo u stranim zemljama, već i u onoj koja je njihova. U proteklih nekoliko decenija Dragan je obišao 190 zemalja, a seća se onih koje su ostavile najjači utisak na njega su prosveta i obrazovanje u pitanju. „U Japanu samo nastavnici, prosvetni radnici, ne moraju da se klanjaju caru i tamo je najveća čast za muškarca ili ženu, ako stupe u brak sa učiteljem, učiteljicom. U Južnoj Africi, recimo, na ulazu u univerzitet videćete tablu na kojoj je istaknuto, između ostalog, da bez obrazovanja nemamo ništa. Konačno se i kod nas nešto menja po tom pitanju, a promene donose deca, naši mladi, koji više ne žele da beže odavde, već nastoje da ovde sebi stvore državu“, priča Dragan. Uprkos nezainteresovanosti nadležnih, decenijama ova organizacija uspešno funkcioniše. „Državu ne interesuje da učestvuje u nečemu što je ključno za razvoj našeg obrazovanja, nije ih briga. Bavimo se stručnim usavršavanjem naših najboljih studenata, stručnjaka koji jednog dana treba da vode ovo društvo i zemlju. Oni se u najboljim kompanijama uče poslu, odlaze tamo da rade, ali i da se ovde vrate sa tim znanjem. Takođe, u inostranstvu su plaćeni za to što rade na praksi, dok su u Srbiji najčešće volonteri, koje poslodavci iskorišćavaju“, priča gost Mamazanije. U Srbiju su, kaže on, dolazili studenti iz najrazvijenijih zemalja sveta da rade, kako bi naši mladi mogli da odlaze tamo i da steknu kontakte, ostvare saradnju, a ovaj odbor uspevao je da obavlja razmenu i u najtežim vremenima, tokom devedesetih. „Uvek smo, putem saradnje sa kolegama u drugim zemljama, uspevali da se izborimo za studente, da odu negde i da steknu iskustvo u stručnoj praksi i kad vremena nisu bila najbolja za to. I danas su ti ljudi profesori na fakultetima, naši najveći stručnjaci u raznim oblastima, koji podržavaju mlade u njihovoj borbi, čija me je samo istrajnost iznenadila, ali pozitivno“. Studenti su shvatili, da bez obzira što je dobro otići u svet i videti, upoznati druge zemlje, narode, kulture, uvek će tamo negde biti građani drugog reda. „Oni to ne žele, a i zašto bi. Ovim što sada rade pokazuju nam kako treba, uče nas, koji smo stariji, koji nismo razmišljali kad smo zaokruživali imena na onom čuvenom listiću. Ako volite svoju decu, onda kad dođe dan odluke, dobro razmislite koja je ta osoba čije ćete ime da zaokružite, ko je ta osoba koja će im pružiti najbolje obrazovanje i uslove za život dok ne odrastu i ne steknu potpunu samostalnost“, kaže Dragan. Studentima nigde u svetu ne daju da se ujedinjuju jer njihova snaga plaši. „Svetski mediji ne prenose proteste iz Srbije onako kako bismo očekivali, a razlog je strah, da se i kod njih ne bi primio pelcer. Svi su u strahu od snage i borbe mladih ljudi za bolje društvo, za život kakav zaslužuju“, zaključuje Dragan.

U novoj epizodi podcast-a pod zaštitom Međunarodnog PEN centra "Dobar loš zao", Nenad Kulačin i Marko Vidojković pozdravili su pojavljivanje najvećeg protesta u istoriji Srbije u svim svetskim medijima, pojavljivanje napada soničnim oružjem u svim svetskim medijima, analizirali su događanje naroda u Obrenovcu i drugim mestima i zapisali najnoviji recept blokadnog kuhara Jove Bakića. Gost u ovoj epizodi je iskusni novinarski vuk, Slobodan Stupar. On je raspršio sve pesimistične misli oko nastavka protesta, predvideo je kada će RTS ponovo postati javni servis, a pružio je i nekoliko scenarija za pad režima, koji je, po njemu, neminovan. U Magarećem kutku moći ćete da čujete bizona kako falšira. Da bi DLZ nastavio da postoji, molimo vas pretplatite se na patreon.com/ucutatinecemo ili pošaljite donaciju na PayPal [email protected] DLZ, samo na našem portalu.

U novoj epizodi podcast-a pod zaštitom Međunarodnog PEN centra, International Press Instituta i Evropske federacije, novinara, "Dobar loš zao" gledaćete: Nenad Kulačin i Marko Vidojković u prvom delu emisije pozivaju na dostojanstvo i nenasilje u subotu, rugaju se ćacima u logoru kod predsedništva, razmatraju uzroke za narodni izliv nezadovoljstva širom srpskih gradova i pružaju otvorenu podršku Nemanji Šaroviću koji je priveden u policiju jer je radio novinarski posao. U drugom delu emisije, gospoda iz kraljevačkog Lokalnog fronta, Predrag Voštinić i Vladan Slavković govore o svom viđenju velikog beogradskog protesta koji je pred nama, o budućnosti Srbije, stanju u režimskim redovima, ali i u policiji. Oni su pričali o svojim iskustvima sa gradonačelnikom Kraljeva i drugim zanimljivim temama. U Magarećem kutku Đuka će vam ogaditi ujka Festera iz "Porodice Adams". Autori vas mole, da bi DLZ opstao, pretplatite se na patreon.com/ucutatinecemo ili donirajte na PayPal [email protected]

Porođaj u 20. godini u današnje vreme deluje neobično, kad se roditeljstvo često ostavlja „za kasnije“, ali gošća nove Mamazjanije Jelena Damnjanović, poznatija kao „Mama pre svega“, otkriva da je daleko lakše, fzički, biti mlada mama, iako sad već ima tri ćerke, ističe da joj ne bi smetala još jedna beba. Našu gošću mnogi znaju sa Instagrama, gde prate svakodnevicu Jelenine porodice, u kojoj najvažnija mesta zauzimaju Lena, Tara i Una. Iako su deca uvek na prvom mestu, kao apsolutni prioritet, Jelena se trudi da pronađe i kvalitetno vreme za sebe. „Najlepše mi je sa decom, ali kako godine prolaze, sve više mi je potrebno vreme samo za mene. To je neophodno za svaku ženu, majku, bez obzira na to čime se bavi i koliko dece ima, naše slobodno vreme mora da postoji“, kaže Jelena. Sa ćerkicama je drugarica, ali pokušava, ističe, da bude autoritet iako joj ne polazi uvek za rukom. „Radim od kuće i stalno sam sa njima, družimo se, razgovaramo o svemu, ali autoritet je tata. On tihim glasom, kratko opomene i to je dovoljno, a mene valjda ne shvataju dovoljno ozbiljno“, sa osmehom kaže Jelena. Iako se bavi društvenim mrežama, deci su telefoni dozvoljeni kontrolisano. „Lena ima telefon, ali ne i profile na mrežama jer je još rano za to. Ako nešto hoće da pogleda može da uzme moj telefon, a mlađe nemaju ni pametni satić. Same idu u školu, kao što smo i mi nekada išli, nema potrebe da ih pratimo i da u svakom trenutku znamo gde su. Sredina u kojoj živimo je mala, dosta se ljudi međusobom poznaje, pa je lakše pustiti decu da budu slobodna“, priča „Mama pre svega“. Ipak, deca ponekad učestvuju u aktivnostima koje mama zamisli, a koje su plemenite i humane. Jedna od njih desila se u avgustu prošle godine. „Tara se tada ošišala i donirala kosu deci oboleloj od raka. Ideja je bila moja, ali ona je prihvatila. Najteže joj je bilo da se odvoji od prvog pramena. Ipak, kad je shvatila šta radi i koliko je to plemenito i značajno za decu, bila je zadovoljna, a i zna da će njena kosica porasti. Imala je dugu, plavu, gustu kosu. Bilo je leto, vrućina, pa je i njoj značilo da se ošiša, a donirala je 30 centimetara kose“, seća se Jelena. Takođe, krajem januara ove godine, kada su studenti na putu za Novi Sad i „blokadu mostova“, prolazili kroz Novu Pazovu, Jelena ih je sa porodicom dočekala u blizini svoje kuće i ponudila palačinkama. „Spremili smo oko 90 palačinki i sve su pojeli. Provela sam tri sata pored šporeta i ništa mi nije bilo teško. Inače, pečem često palačinke, što se može videti i na mojim objavama i volim da ih jedem. Ovog puta, međutim, nisam jela, nego spremala za druge, za divne studente koji bude ogromnu radost u meni i svima nama svojim zajedništvom i onim što rade. Devojčice su bile sa mnom, Lena mi je pomogla da napravim i transparent ‚Ćinke za ćacija‘, koji smo držali kako bi nas primetili. Deca su bila oduševljena“, priča Jelena. Između prve i najmlađe ćerke je gotovo 10 godina razlike, ali im to ne smeta da se druže. Najstarija ćerka brine o obe mlađe sestre i pomaže mami, koja im neumorno ponavlja da njih tri moraju biti najbolje drugarice i uvek tu jedna za drugu. „Ne bi mi bilo teško da imam još jednu bebu. Najlakše mi je bilo dok su bile male, a sad kad su porasle sve je komplikovanije. Nijedna trudnoća, ni njihov najraniji period, nije mi teško pao, jer taj je i najlepši“, zaključuje Jelena.

Jedini podkast u ovom delu sveta pod zaštitom Međunarodnog PEN centra i jedini podkast koji uredno čestita rođendan predsedniku, "Dobar loš zao", stiže sa novom epizodom! Nenad Kulačin i Marko Vidojković u prvom delu emisije pozdravili su veličanstveni protest u Nišu, čitali sa Čelinih usana kako je komentarisao to što su ga izviždali u Srbobranu i Krupnju, analizirali recept za kraljevačku kajganu, ali i teroristički napad u Petoj beogradskoj. Gost u epizodi u kojoj se obeležava 55. rođendan predsednika je profesor Jovo Bakić, promoter predsednikovih nadimaka i trkačkih i plivačkih disciplina. Jovo je analizirao dosadašnji tok protesta, pokušao da predvidi kako će se oni dalje odvijati, uz jasne poruke šta oni koji nisu studenti treba da rade kako bi bili korisni deo trenutne pobune. Bakić se osvrnuo na rad skupštine, aktivnosti opozicije, informisanje RTS i još mnogo drugih tema u ovom uzbudljivom intervjuu. U Magarećem kutku moći ćete da ocenite kako Miloradu Dodiku stoji prvostepena presuda. Autori vas mole, pretplatite se na DLZ putem patreon.com/ucutatinecemo a darove za predsednikov rođendan možete poslati na PayPal [email protected]. DLZ, samo na našem portalu!

Organizacija, disciplina, razumevanje, poštovanje, a pre svega ljubav, vladaju u kući porodice Bajec, a gosti nove Mamazjanije, popularna doktorka, specijalistkinja oftalmologije Katarina, koja je kod nas drugi put, i premijerno njen suprug, čuveni hirurg, profesor Đorđe Bajec, otkrivaju tajnu poslovnog i privatnog uspeha, sa četvoro dece, od kojih je jedno, sin Filip, njihovo zajedničko. Prof. dr Đorđe Bajec iz prvog braka ima dva sina, od kojih je jedan hirurg, sa kojim je često u istoj sali na operaciji, sa Katarinom ima sina Filipa, dok poznata doktorka takođe iz prvog baraka ima sina, Jovana. „Deca se slažu, a najviše se druže Filip i moj unuk, jer ja sam već deda jednog petogodišnjeg dečaka. Tako da Filip gleda stariju braću, ugleda se na njih u sportu, ponašanju, već priča da hoće da bude hirurg kao Andrej, moj najstariji sin i ja, kao što je i moj otac bio, ali videćemo, svakako ima te modele oko sebe“, priča Đorđe. Odnos prema starijoj deci i Filipu, koji je najmlađi i porodično je mezimče, priznaju – nije isti. „Jovana sam rodila na studijama, između njega i Filipa je 17 godina razlike. Dešava se da mi kaže kako sam prema Filipu drugačija nego što sam bila prema njemu, kao što Džou njegovi sinovi nekad spočitaju da sad ima više vremena i strpljenja, ali to je tako, drugačije je kad u mladosti dobijete decu, a paralelno jurite karijeru i imate drugačije poglede na život“, priča Katarina. Deci, kažu, daju punu slobodu, ne ograničavaju ih, a oni su danas, bar ovi odrasli, pokazali da su izrasli u samostalne, nezavisne i uspešne ljude. „Filip je jako odgovoran, vredan, ali voli i da se igra i odmara, kao i svako dete. Iako ga ne ograničavamo, puštamo ga da sam sebe nekako kontroliše i zaista se to dešava. Kao da sam proceni kad je dosta, nikada ne preteruje, ali tu su ključni modeli koje ima u kući - nas. Kakav je roditelj, takvo će biti i dete, bar dok je malo“, kaže Katarina. Na to se Đorđe nadovezuje i kroz osmeh dodaje da je Filip još i jedini koji ih sluša. „Ovi ostali su odrasli, imaju svoje obaveze, dnevne rutine, i teško ih je sve okupiti na istom mestu, u isto vreme. Dešava se da smo za istim stolom i zajedno ručamo, ali uvek neko završi ranije, mora da ide i tako se jurimo sa vremenom“, kaže Đorđe. On ističe da kao mlađi nije imao mnogo vremena za decu i da bi danas neke stvari drugačije uradio, ali opet, kad ih vidi u kakve su ljude izrasli, bude mu lakše. Ponosan je na svu svoju decu, a sa Andrejem je danas i kolega. „Često smo zajedno u sali i voli da me nervira. On priča tokom operacije, i dozvoljavam mu, a pre njega, kad ste sa mnom u sali, to je bilo strogo zabranjeno. Vidim sebe u njemu kad sam bio tih godina“, kaže Đorđe sa ponosom u glasu. Kad je organizacija života u pitanju, Katarina tvrdi da je tu Đorđe glavni, iako on ističe da je ona ta koja ustaje u pet ujutru, sve ih po kući budi i podseća na dnevne zadatke. Sve u svemu, jasno je da bračni par Bajec jedno drugo prati, dopunjavaju se i dogovaraju, a na razumevanju, poverenju i međusobnom divljenju, koje među njima vlada, možemo samo da im pozavidimo. „Podrška je ključna i priznajem da bi mi bilo daleko teže u nekim situacijama u životu da nije bilo Džoa. Kada sam se drugi put porađala, on je bio tu i osećala sam se sigurnije. Takođe, kada sam operisala benigni tumor na dojci, to sam i učinila jer je on insistirao, a ja mu verujem i dok god je negde tu da nadgleda, bezbedna sam“, zaključuje Katarina sa osmehom koji sa lica, kako kaže i njen suprug, nikada ne skida.

U novoj epizodi podcast-a pod zaštitom Međunarodnog PEN centra "Dobar loš zao", Nenad Kulačin i Marko Vidojković su zajedno u studiju, zahvaljujući pretplatnicima sa Patreona. U prvom delu emisije, momci su se bavili izborom za gradonačelnika Novog Sada, potrošnjom jaja u Kraljevu, Psihovom psihoterapijom i ljubavnim mukama Darka Glavića. Gost je, u ovom trenutku najzapaženiji reporter s lica mesta u Srbiji, ujedno predsednik pokreta "Ljubav, vera, nada", Nemanja Šarović. Gost i voditelji su pokazali da se može voditi razgovor sa suprotstavljenih ideoloških pozicija, kada je cilj zajednički. Šarović je, u to ime, govorio o studentskom protestu, opoziciji, medijima, radikalima i naprednjacima. Komunikacija je protekla bez značajnijih trzavica, jer su se sve tri strane potrudile da pokažu kako u ovom trenutku moramo da ostavimo različtosti po strani i posvetimo se borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala. U Magarećem kutku, promovišemo Brnabićkin novi nadimak! Da bi DLZ nastavio da postoji, molimo vas, pretplatite se na patreon.com/ucutatinecemo i ako možete, pošaljite donacije na PayPal [email protected]

Pod udarom "borbe protiv korupcije" je "boranija", krupne ribe su zaštićene. Naše tužilaštvo je zaleđeno, paralisano i ponaša se kao namešteni direktori javnih preduzeća. Da tužioci rade po zakonu, mi ne bi imali dovoljno pritvorskih kapaciteta za osumnjičene. Štrajk advokata je uspeo jer je 70 posto predmeta odloženo. Spasili smo obraz i dušu pred građanima jer smo se solidarisali sa studentima. Reforma pravosuđa je iznedrila mnogo žrtava, a malo odgovornosti. Javni tužioci koji pokušavaju da rade po zakonu i nezavisno su progonjeni, dok su javni beležnici i izvršitelji najveći profiteri tzv. reforme. Pristup pravdi u Srbiji je ograničen, ona košta, spora je i dostižna, ako se u međuvremenu ne razbolite i ne bankrotirate. Gost: Ivan Ninić, Advokat

Mislili smo da nove generacije ne znaju za patriotizam, a onda ih čujemo kako pevaju himnu, solidarni i jedinstveni, kaže Jelena Mitić, psihloškinja i nastavnica psihologije u Trinaestoj beogradskoj gimnaziji, ali i mama jedne studentkinje i jedne srednjoškolke, koja u novoj epizodi Mamazjanije govori o aktuelnoj situaciji u školstvu iz ugla profesorke. Činjenica je da školski sistem radi pod neuobičajenim okolnostima i da je svima teško, jer nijedna borba nije laka. „Teško je nama nastavnicima, studentima, učenicima, roditeljima, ali ovo je prvi put, bar da ja znam, a radim u prosveti dve decenije, da smo svi u simbiozi, ujedinjeni oko istog cilja“, kaže profesorka Mitić. Od generacija koje su pokazale izuzetnu solidarnost, empatiju, inteligenciju i volju, nismo mnogo očekivali, a oni su nas demantovali i nastavljaju to da rade. „Gledali smo ih sa tim telefonima, delovali su egocentrično, zainteresovani samo sa sopstvene interese, i da sve u životu završe što brže i lakše. Evo, ja rođenoj ćerki moram da kažem da pokupi veš, a očekujem da sama vidi šta treba da uradi u kući. E, to je bilo ranije, sad zna, sad joj je jasno kako izgleda preuzeti stvari u svoje ruke. Ovo je zato velika škola za našu decu, uče jedni od drugih, a uče i nas odrasle kako se sistem dovodi u red i to je neverovatno“, naglašava Jelena. Roditelji brinu više o tome gde će i kako ostaviti decu, naročito ako su još u osnovnoj školi, nego što brinu zbog gubitka nastave. „Većina roditelja nas podržava, pitaju kako da pomognu, šta da urade. Oni su više zabrinuti zbog dece koja bez nadzora sede kod kuće sa telefonima, igricama, nego zbog toga što gube nastavu. Zato mojim đacima pišem na grupi da svakoga dana vežbaju matematiku, nauče neke nove strane reči, da se organizuju i sami prate gradivo koliko mogu“, priča naša gošća. Organizacija i odnos prema aktuelnim dešavanjima, snalaženje u „vanrednim okolnostima“ u kakvim se trenutno nalazi naše društvo, delimično pripisujemo nasleđu. „Mi smo bili deca koja su pamtila ratove, krize, naši protesti bili su drugačiji, ali smo postavili neki temelj bunta, želje za promenama, još smo ti isti ljudi, a naša deca nose taj duh u sebi. On ih tera da se bore za pravdu i slobodu. Ono što je ključno je da hoće da ostanu ovde i zato je njihov cilj da promene sistem u državi i vrednosti koje su se godinama okretale naopako“. Ima dece sa strepnjama, koji se plaše zbog gubitka vremena. „Pohvalno je što ima dece koja žele sve da nauče i završe u roku, ambiciji uvek treba pružiti podršku, a posebno je teško maturantima koji već spremaju maturske ispite. Ipak svi oni razumeju da moramo da izdržimo, da ne posustanemo, a kako ćemo rešiti propušteno gradivo dogovorićemo se, to je najmanji problem, jer vremena imamo“, kaže uz ohrabrujući osmeh ova nastavnica. Ništa nije izgubljeno i sve se može nadoknaditi. „Pandemija i razne krize u kojima su se propuštale godine, naučile su nas da je nastava uvek nadoknadiva i mi ćemo učniti sve što je u našoj moći da deca ne pate i da njima bude dobro, da ne trpe posledice. Prosveta je toliko dugo urušavana i toliko dugo smo pokušavali nešto da promenimo, ali očigledno nije bilo moguće bez pomoći naših đaka“, zaključuje Jelena.

Novo izdanje podkasta pod zaštitom Međunarodnog PEN centra "Dobar loš zao" stiže da vas ugreje! U prvom delu ove epizode Nenad Kulačin i Marko Vidojković pustili su suzu radosnicu za istorijskim skupom na Sretenje u Kragujevcu, složili su se da sa bosanskohercegovačkim Srbima koji vole Vučića nešto nije u redu, smejali se predsednikovom pisanju "Majn kampfa" i još jednom se zahvalili TV Pink na silnoj pažnji koju je DLZ dobio prethodnih dana. Gost je sindikalac EPS i generalni sekretar SDS, Dragoslav Ljubičić. Dragoslav je na snimanje došao pravo iz suda, gde je podneo tužbu zbog otkaza koji je popio pošto je podržao studentski protest. On je govorio u situaciji u EPS, zavrzlamama oko hapšenja u tom energentskom i korupcijskom gigantu, a analizirao je i na koje sve načine opozicija može da deluje, a da se to uklopi u opštenarodni bunt protiv organizovanog kriminala. U Magarećem kutku čućete kako Fifi analizira fizički napad na Nenada Kulačina. Molimo vas, pretplatite se na DLZ putem patreon.com/ucutatinecemo ili pomozite donacijom na PayPal [email protected]. DLZ, samo na našem portalu!

Brzina savremenog života, a tek posao u dnevnim medijima, ne ostavlja mnogo vremena za porodicu, za decu, posebno ako je mama singl, pa su sve obaveze ovog sveta na njenim leđima, što potvrđuju i gošće nove Mamazjanije, koleginice sa portala Nova.rs i Zadovoljna.rs, Ivana Stojanov i Bojana Marjanović, koje su ulepšale i oplemenile naš studio povodom obeležavanja petog rođendana portala Nova. Da roditeljska briga ne prestaje, ali da je fizički život daleko lakši i da mama ima mnogo više vremena za odmor i predah, ispričala nam je Ivana, mama sad već odraslog mladića od 24 godine. „Kad dođem s posla, sednem i odmorim. Imam vremena za sebe, nema više one jurnjave, obaveza koje su oduzimale pola radnog dana ili ceo vikend. On je sada odrastao, samostalan čovek, sa kojim se doduše retko viđam, a to je ono što mi nedostaje. Ipak, idemo zajedno na studentske proteste i divno je što zajednički doživljavamo te promene, novu energiju i sve ono što su studenti doneli“, priča Ivana i dodaje da iako je mnogo toga u životu lakše kad dete odraste, ipak brine, i oseća se bar delimično odgovornom za njegove postupke bilo dobre ili loše, jer to nikad ne prestaje. Do tog odraslog doba, međutim, dete mora proći kroz kriznu adolescenciju, pubertet, a Bojana nam je ispričala, da iako su njena ćerka Nađa i ona drugarice, koje zajedno putuju, dele odeću, obuću, u nekom momentu došlo je do sukobljavanja i nerazumevanja, što je i skladu sa godinama. „Moje stvari su naše, a njene su samo njene“, uz osmeh kaže Bojana. Ipak, i dalje se raduju zajedničkim putovanjima i kad Nađa dobije dobru ocenu u školi, prvo požuri da javi mami. „Pubertet nas je malo odvojio, ali i dalje me zove kad dobije dobru ocenu i kad je raspoložena, pričamo, družimo se, evo sad se opet spremamo na zajedničko putovanje. Jako smo vezane i do skoro mi se poveravala o svemu, a sad nekako više vremena provodi sa drugaricama, sa njima ide u bioskop, čak je i sama letela avionom, kad je išla kod tetke. Zvala sam je četiri puta dok nije ugasila telefon, da proverim jel sve u redu“, sa osmehom se seća Bojana. Odrastanje dece prate različite faze, sa kojima se suočavajui roditelji, ali singl mame koje su usmerene na dete dok odrasta i vode ih svuda sa sobom, kako Ivana kaže, kao male „prikolice“, teže podnose odrastanje, odvajanje. Sa druge strane, osećaju olakšanje jer konačno dobijaju malo vremena i za sebe. „Pitala sam se ranije kako neke mame uspevaju da treniraju radnim danima, ja ništa nisam uspevala da postignem. S posla sam išla kući, onda sam sa Nađom učila, vozila je na treninge, na glumu. Dešavalo se da ceo vikend provedemo u učenju, da slučajno negde ne zaškripi. Sad mi je jasno da sam pogrešila i da je trebalo da je pustim da nauči sama kako da uči, a da bi to i meni dalo malo vremena za odmor“, kaže Bojana. Organizacija je ključ, tvrdi Ivana, a to znači postavljanje prioriteta i vremena koje nam je neophodno. „Čak i kad smo sa decom, treba da se zabavimo, druženje sa njima ne treba da bude nešto što smo odradili, već i u tome treba da nađemo zabavu. Sa sinom sam, dok je bio mali, igrala fudbal, pela se na drvo, nisam uvek imala snage za to, kad umorna i nervozna dođem s posla, ali onda on nešto uradi ili kaže i vrati me u život, osmehnem se, osetim nalet energije i nastavim dalje“, priča Ivana. Da je mama dobra, onda kad je dobro, već smo odavno zaključili u Mamazjaniji, a Ivana i Bojana, singl mame, pričaju da je emotivna ispunjenost poželjna i da čak i deca primećuju da su bolje raspoložene kad imaju partnera, koji ne mora biti bračni drug. Međutim, istuču da to nije uvek lako jer je, dok su deca mala, teško naći vremena za bilo koga osim za dete, posao i obaveze, a onda, tu je i momenat upoznavanja gde je uvek pitanje kako će dete reagovati na nekog novog u životu. Ipak, zaključak je da se za ljubav u svakom smislu treba boriti, a tome i decu treba da naučimo.

Podcast DLZ, Jelena Drobnjaković i Dejan Bošković: Anđelkov sin je maneken, a drugi je Andrej by nova.rs

U poslednjoj epizodi Radar Foruma koji vode studenti, Petar Gardović, student Fakulteta političkih nauka ugostio je kolegu Uroša Kačarevića, studenta Fakulteta organizacionih nauka. Kako su obojica bili deo “Sremskog marša”, opisali su iskustva i emocije koje su doživeli pešačeći 90 kilometara od Beograda do Novog Sada. „I najduži put počinje prvim korakom“, zapisao je davno kineski filozof Lao Ce. Ali nisu svi koraci isti. Neki ostavljaju tragove dublje od onih koje može oprati prva kiša. Petar i Uroš nisu samo hodali 90 kilometara od Beograda do Novog Sada - oni su gazili preko sumnje, preko bola i umora, dok je pred njima stajala samo vera u nešto veće od njih samih. Na leđima nisu nosili samo rančeve, već i teret generacija pre njih, mladosti kojoj su rekli da ćuti, da trpi, da se ne buni. Spavali su na travi pod januarskim nebom, ali ono što ih je grejalo bila je svest da nisu sami. Na svakom koraku, nepoznate ruke pružale su im hleb, reči ohrabrenja, poglede u kojima su čitali da je ono što rade - oslobođenje, spas. To nije bila samo šetnja - bila je to linija razdvajanja između pasivnosti i otpora, između generacije koja ćuti, koja se povlačila i provlačila, i one koja je konačno odlučila da progovori i krene napred. Demonstracija volje, otpora i solidarnosti... Pogledajte kako je izgledao ceo njihov put, iz mesta u mesto u kojima su ih dočekivali kao oslobodioce, i šta je za njih značila ta šetnja. „Svi smo ovde zbog višeg cilja i nije mi žao zbog toga. Ispunjava me da na blokadama vreme provodim s pametnim, mladim ljudima, kolegama koji se od mene često razlikuju, a koje nikada ne bih upoznao da se blokade nisu desile. Moć je upravo u tome što smo prevazišli razlike“, predočio je on. „Život će se posle blokada nastaviti, ali takođe svi znamo šta je društveni prioritet. Pre tri meseca i za tri meseca, ako se naši zahtevi ne ispune, zahtevi će biti ono nešto od čega se ne odstupa. U nekoj normalnoj zemlji, ono što mi tražimo uopšte ne bi bilo predmet rasprava, a kamoli povod za blokadu. Mi se sada borimo da ovo budu poslednje studentske blokade u Srbiji“, rekao je Gardović. Kačarević je izrazio saglasnost, podvukavši da studentski zahtevi nisu domen nemogućeg ili neverovatnog. Šetnju od Beograda do Novog Sada opisao je kao dokaz jedinstva studentskog tela, ali ne samo u ta dva grada, već i Niša, Kragujevca… „Dok se ona nije desila, mislio sam da ćemo pobediti u ovoj borbi. Sada znam da ćemo pobediti, jer sam video i osetio koliko građani veruju u nas“, rekao je.

Časovi demokratije, tolerancije, razumevanja, zajedništva, ljubavi, radosti, proteklih nedelja drže nam naši studenti, ali i srednjoškolci, a kako je njihovim roditeljima, dok im deca spavaju napolju ili u zgradama fakulteta i hrane se onim što im doniraju ili što sami spreme, pešače desetinama kilometara, zarad jednog cilja, pričaju dve mame - dizajnerka Ana Vukmanović i Ana Tadić Pantos, glavna urednica magazina „Bumerka“. Briga i strahovi mešaju se sa osećajem ponosa, ljubavi, zaštite, dok misle na svoju decu u blokadama, u protestnim šetnjama, na skupovima. „Oni dovršavaju naš posao. Mislim da imaju snage da izdrže, da imaju vrlo jasan plan i ciljeve. Svakodnevno imaju plenume na kojima se dogovaraju šta dalje, tu glasaju i niko nema veća prava u odnosu na ostale u grupi. U kući smo bili uvek politički osvešćeni dok su mi sinovi rasli. Stariji je bio vrlo zainteresovan za sve što se dešava, mlađi ne toliko. Međutim, sad obojica podjednako učestvuju u blokadama, u ovoj njihovoj i našoj borbi“, priča Ana Vukmanović. Napominje da svakodnevno razgovara sa decom i dok je stariji sin, brucoš, bio na, kako kaže, hodočašću, do Novog Sada, bili su na vezi. „Zapitkujem šta se dešava, kako je tamo, šta rade, šta planiraju. Jednom sam čak ušla kod njih na Arhitektonski fakultet, sin me je uveo. Nisam se mešala ni u šta, samo sam želela da ih obiđem. Uvek smo se nekako prema deci odnosili kao prema prijateljima, o svemu razgovarali otvoreno i tako stekli njihovo poverenje, ali i oni naše. Taj odnos su sad samo preslikali na svoje društvo, na kolege“, kaže Vukmanović. Ona dodaje da joj je sin još početkom januara rekao da planiraju šetnju do Novog Sada. „Nije me to zabrinulo. Verujem u njega, u njih, u svu tu decu. Kad su stigli do stadiona u Inđiji, znala sam da ih čuvaju poljoprivrednici i policija i da ako se moje dete otkrije tokom noći, neko će me zameniti, i pokriće ga. Vera u to što rade je iznad svake brige i straha. Oni znaju da rade nešto ispravno i iskreno i zato se ne plaše“, naglašava Vukmanović. Da su nas na neki način prevazišli i da mi sada učimo od njih, smatra Ana Tadić Pantos, koja se sa osmehom na licu priseća kako je čak njena majka, sa 75 godina, pekla palačinke za unuke u blokadama. „Nije joj bilo teško, ali bilo je to mnogo palačinki. Nosili smo im i pakete vode, hranu, šta god im treba. Ipak, trudim se da se ne mešam u to što rade, plašim se da mi, odrasli, možemo samo da unesemo pometnju. Oni su vrlo dobro organizovani, imaju čitav sistem kako šta funkcioniše i svi ga se pridržavaju. Moj sin je oduvek bio veliki lokal patriota i sticajem okolnosti živeli smo u inostranstvu jedno vreme, ali kad se vratio bilo mu je žao njegovog grada, kad je video u šta se pretvorio. Ovo je prilika da nešto promeni i mislim da i zbog toga dodatno veruje u blokade“, kaže Tadić Pantos, čiji sin je apsolvent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Naši studenti i srednjoškolci vođeni su osećajem za pravdu i istinu, slažu se obe mame. „Oni su neiskvareni. Žedni su istine i pravde u ovom društvu, kojem je potrebno da se sistem i zakoni sprovode. Deca vide da se to ne dešava i žele da menjaju trenutno stanje, kako bi osigurali sebi svetliju budućnost u ovoj zemlji“, kaže Tadić Pantos. Mlade generacije nismo shvatali ozbiljno i društvo je bilo u zabludi da su nezainteresovani za rešavanje problema, odsečeni od realnosti, zadubljeni u telefone, društvene mreže, igrice. „To uverenje je vladalo evo do skoro, a onda su nas iznenadili, da lepše nisu mogli. Ima mnogo ljudi koji su od njih digli ruke i nisu ništa očekivali. Međutim, ovo što rade proteklih nedelja sve nas je navelo da se zapitamo i shvatimo da smo se o njih ogrešili. Vrlo su svesni svoje istorije, tradicije, naroda u kojem žive, i jasno daju do znanja da je ovo njihova zemlja, a mi smo tu da pomognemo, damo snagu i učinimo sve što je u našoj moći da u borbi ne budu sami“, naglašavaju obe mame.

Prva epizoda DLZ emitovana je na današnji dan, pre osam godina, a danas stiže 336. epizoda vašeg omiljenog podkasta, koji je i dalje pod zaštitom Međunarodnog PEN centra. U prvom delu, Nenad Kulačin i Marko Vidojković pozdravili su kandidaturu studenata iz Srbije za Nobelovu nagradu za mir, saslušali su šta Đilas ima da kaže o studentskim protestima, a ovacijama u studiju pozdravili pobunjeni narod zbog kojeg psiho više ne sme da obilazi ni mesne zajednice. Direktor i glavni i odgovorni urednik portala nova.rs Mihailo Jovićević, te njegov zamenik Ratko Femić gosti su u ovoj slavljeničkoj epizodi. Slavi i portal jer se u februaru navršava pet godina od njegovog nastanka. U opuštenom razgovoru četvorice prijatelja vrcale su šale na račun psiha, letele su pohvale na račun studenata, a gledaocima je pojašnjeno kako portal i DLZ i dalje funkcionišu u izuzetno teškim uslovima i pod neprekidnim pritiscima. U Magarećem kutku videćete šta DJV misli o hladnoj trajnoj. Poklonite autorima za rođendan DLZ neku sitnicu na PayPal [email protected]. Da DLZ nastavi da postoji, molimo vas pretplatite se za 3, 6 ili 10 dolara na patreon.com/ucutatinecemo

Deca se rađaju čista, neiskvarena, nevina, želimo da što duže ostanu takva, bez obzira na iskušenja i udarce društva u kojem živimo, pričaju u novoj Mamazjaniji, kantautorka Ana Štajdohar i muzičar i kompozitor Nikola Demonja, roditelji dvoje dece, devojčice Nije (10) i dečaka Lava (8). U varljivim vremenima, u kojima živimo, Ana i Nikola ističu da sve što kao odrasli ljudi i roditelji radimo, u borbi za bolje društvo, je zbog budućnosti naše dece, koja će u tom slučaju možda ipak ostati ovde jednog dana, pa nećemo svi biti „skajp i vajber“ roditelji. „Naše društvo nije pleme, kako neki vole da ga predstavljaju i to treba da pokažemo deci, da znaju da i ovde može da se ceni pristojnost, lepo vaspitanje, obrazovanje. Lakše je kontrolisati pleme, zato nas i prikazuju takvima, ali to je daleko od istine, što nam poslednjih nedelja dokazuju neka malo starija deca, koju bezrezervno podržavamo“, priča Nikola. Svi se rađamo nevini, neiskvareni, ali, slažu se oboje, društvo je takvo, da roditelji strepe još i pre rođenja deteta, kako će se oni sa njim, a i ono samo snaći u vrtlogu u kojem živimo. „Suočavanje sa porodilištem je prvi udar, potom ako se dete prehladi, razboli sledi borba sa lekarima i zdravstvenim sistemom, zatim ide upis u vrtić i liste čekanja, onda problemi u školi, nasilje. Sve su to izazovi sa kojima se roditelji nose, a ako sistem ne funkcioniše, nemaju kome da se obrate za pomoć i to je najteže od svega“, kaže Ana. Veruju ipak, da bez obzira na okolnosti, deca najviše uče i „upijaju kao sunđeri“ u porodici, od roditelja, i da je njihov model najznačajniji, ono što govore, a pre svega, rade i pokazuju im kako treba. To je ono što im se ureže u svest i postaje vodilja u godinama koje dolaze. „Želimo da naša deca znaju šta je čežnja, koja se u ovim vremenima izgubila, da znaju kako je kad se čeka, to je ionako nešto najlepše. Ćerka je, recimo, poslednja u njenom razredu dobila mobilni telefon. Na to smo se odlučili jer nismo želeli da bude izopštena, ali ja sam dugo odolevao i možda bih i dalje da Ana nije popustila. Sa telefonom se međutim izgubila kreativnost, pa dok naš sin za dve nedelje uradi desetine crteža, ona gleda u monitor poput svojih vršnjaka, što je neminovno“, priča Nikola. Uče decu da kažu „izvini“, da priznaju kad pogreše, da znaju da nije uvek, i ne treba da bude, sve dostupno, da nekad nešto mora da se preskoči, da se zaželi. „Danas je deci, i ljudima generalno, sve dostupno i nema više ni čekanja, ni želja. Učimo decu da znaju da nije uvek tako jer nikad se ne zna šta ih u životu čeka. Ipak, ne želimo ni da ih čeličimo, u smislu da ih pripremamo za borbu, jer se nadamo da jednog dana ljudi ovde više neće misliti o politici, već da će najveći problem za roditelje biti, koje boje da budu patike koje detetu kupuju“, pričaju uglas. Slični stavovi, ciljevi, zanimanja, ali i to što su oboje imali bezbrižno detinjstvo sa, kako kažu, divnim roditeljima, uputilo ih je jedno na drugo, a onda su i decu dobili, baš onako kako su zamislili. „Nije slučajno da smo se nas dvoje našli, jer imamo mnogo sličnosti. Kad sam razmišljao o deci, uvek sam želeo devojčicu, a posle i dečaka, i Ana ih je baš tim redom i rodila. Kad uveče, ponekad, legnu između nas da spavaju, osećamo da je to ono pravo, da smo potpuni“, zaključuje uz osmeh Nikola.

U trećoj epizodi Radar Foruma koji vode studenti, Iva Kojić, apsloventkinja na Fakultetu političkih nauka, ugostila je koleginicu Anđelu Baković sa Stomatološkog fakulteta, a njih dve podelile su utiske o blokadama i protestima u kojima obe učestvuju već duže od dva meseca. Studentski protesti širom Srbije predstavljaju ključni društveni fenomen, složne su Iva i Anđela, simbolizujući izlazak akademske zajednice van univerzitetskih krugova u širi politički kontekst. Blokada Autokomande, naglašavaju studentkinje, bila je trenutak kada su studenti jasno pokazali organizovanost, solidarnost i odlučnost u svojim zahtevima, uprkos pokušajima vlasti da diskredituje pokret, i kroz insinuacije o inostranim uticajima. Ipak, institucionalni odgovor na proteste ostaje minimalan, što dodatno potvrđuje stepen ignorisanja studentskog bunta. "Blokada autokomande bila je apsolutan pokazatelj toga da li smo mi manjina ili nismo manjina. Mi smo pokazali do sada da ne podlažemo pritiscima. To nije jezik koji mi govorimo", kaže Iva Kojić. Sagovornice su otvorile i važnu temu medijskog tretmana protesta, odnosno ulogu javnog servisa u oblikovanju javnog mnjenja. RTS, kao ključna državna medijska institucija, nije uspeo da održi profesionalnu nepristrasnost, već je aktivno doprineo održavanju narativa koji minimizuje značaj njihovih akcija. Time se dodatno potvrđuje potreba za transparentnijim informisanjem i većim pritiskom na javne institucije da odgovorno obavljaju svoju ulogu u društvu. Osvrnule su se i na sve učestalije nasilje kojem su studenti izloženi na ulicama, napominjući da samo jedna strana može da utiče da se ono definitivno okonča. "Dok na televiziji bude postojala bar jedna osoba koja će na taj vid nasilja klimati glavom i to predstavljati kao njihovu slobodu kretanja, a ne kao napad na studente, mislim da će ti ljudi nastaviti tako da se ponašaju", poručila je Anđela Baković. Konačno, razgovor se fokusirao i na same studentske zahteve, koji su u zvaničnim izjavama vlasti proglašeni ispunjenim. Iva i Anđela jasno demistifikuju ovu tvrdnju – dokumentacija koju su analizirali stručnjaci nije potpuna, odgovorni za napade na studente nisu procesuirani, a budžet za obrazovanje nije povećan u traženoj meri. Te činjenice ukazuju na širi obrazac simulacije reformi bez stvarnog rešavanja problema, čime se vlast nada da će protesti postepeno izgubiti zamah. U tom kontekstu, studentski pokret postaje ne samo borba za obrazovne standarde, već i šira inicijativa za redefinisanje odnosa između društva i sistema. "Predsednik nije nadležan i to je zapravo jedna od najvažnijih naših poruka. Mi ne želimo da živimo u sistemu u kome su institucije zamrznute, u sistemu gde mi nemamo mogućnost da se obratimo tužilaštvu i da očekujemo da tužilaštvo i sud deluju u korist građana i u korist naše države", dodaje studentkinja FPN.

Toliko je u Srbiji vruće da je i zima postala topla - u takvim uslovima nastala je nova epizoda podkasta pod zaštitom Međunarodnog PEN centra "Dobar loš zao"! Nenad Kulačin i Marko Vidojković u prvom delu emisije umereno su žalili što Čela ide u istoriju, slavili su uspeh generalnog štrajka i autokomande, te propast psihovog mitinga u Jagodini, a Grenelu su poručili da uzme kokice. Gošća u ovoj istorijskoj epizodi je borbena advokatica i drugarica za primer, Sara El Sarag. Sarah je govorila otvoreno o protestima, neminovnom padu režima, advokatima, a zalazila je duboko i u delikatne teme poput korumpiranih sudija, sukoba u tužilaštvu i kršenja zakona od strane pripadnika BIA. Čeka vas sjajan i uzbudljiv razgovor! U Magarećem kutku moći ćete da izmerite koliki su podočnjaci psihu u šest ujutro. Autori vas mole, pretplatite sa na patreon.com/ucutatinecemo. Donacije možete slati na PayPal [email protected]

U novoj epizodi Radar Foruma koji vode studenti, Ivona Marković, studentkinja druge godine novinarstva na Fakultetu političkih nauka, ugostila je Aleksandru Krstić, profesorku sa istog fakulteta, a govorile su otvoreno i kritički o ključnim izazovima studentskog aktivizma i ulozi medija u Srbiji. Istakle su probleme polarizacije na medijskoj sceni, fizičko nasilje i pritiske kojima su studenti u blokadi izloženi, ali i zanemarivanje njihovog glasa na javnom servisu. Dok studenti traže pravdu i bezbednost na ulicama, mediji sa nacionalnom pokrivenošću često biraju da prećute ili iskrive njihovu borbu. Profesorka je ukazala na širu društvenu i medijsku krizu, naglašavajući potrebu za reformom regulatornih tela i jačanjem etičkih standarda, dok je studentkinja opisala realnost mladih suočenih sa nasiljem i cenzurom. Njihov razgovor osvetljava sistemske probleme koji utiču na buduće generacije i podseća na značaj solidarnosti i odgovornog novinarstva u izgradnji pravednijeg društva.

Podkast pod zaštitom Međunarodnog PEN centra "Dobar loš zao" stigao je u vaše mobilne telefone i druge adekvatne uređaje. Nenad Kulačin i Marko Vidojković su u prvom delu emisije pozdravili odluku prosvetara da podrže zahteve studenata, odluku Vučića da sa Marićem razgovara dva sata o svom ubistvu, odluku Novaka Đokovića da javno podrži studente, kao i odluku režima da Šuleta postavi za ambasadora u SAD. Gost u ovoj epizodi je veliki prijatelj dvojice autora i višestruki povratnik u DLZ, novinar Cvijetin Milivojević. Cvijetina je milina slušati svaki put, pa tako i ovog puta. Na prepoznatljiv način se bavio studentskim protestom, kao i pridruženim protestima, režimskim sumanutim postupcima, putevima za izlazak iz političke krize, kao i pronalaženjem mesta za opoziciju na tim putevima. U Magarećem kutku videćete da moć govora bizona ne čini čovekom. Podržite opstanak DLZ simboličnom pretplatom na patreon.com/ucutatinecemo i donacijama, na PayPal [email protected]

Biti majka Nemanje i Natalije je nešto najlepše na svetu i samo to što njih dvoje postoje, dovoljno je da budem srećna i zahvalna životu, priča u novoj Mamazjaniji Bogdana Kuzmanović, influenserka, poznata na društvenim mrežama kao „loveboka“, supruga fudbalera Zdravka Kuzmanovića, sa kojim se pre nekoliko godina iz Švajcarske preselila u Srbiju. Nakon što se u Švajcarskoj porodila sa sinom Nemanjom, u vreme pandemije koronavirusa, ubrzo je sa suprugom odlučila da dođu u Srbiju. „Došli smo na krakto, da Nemanja upozna ostale članove porodice. Bilo je to teško vreme, u Švajcarskoj je sve bilo zatvoreno, nismo nigde mogli da idemo. Kad smo došli u Srbiju, misleći da će to biti samo poseta, nenadano smo ovde i ostali“, uz osmeh priča Bogdana. Ističe da je u našoj zemlji porodica i dalje na prvom mestu, da je važna i da se ceni, za razliku od nekih zemalja. „Živela sam 15 godina u Njujorku, a Zdravko nikad ranije nije živeo u Srbiji, iako je veliki Srbin, posebno kad je reč o hrani, kaficama sa prijateljima i slično, a u svemu ostalom je pravi Švajcarac. Iako smo mogli da živimo bilo gde i da nam deca rastu u drugim državama, odlučili smo se da dođemo ovde jer želimo da poznaju svoje bake i deke, da nauče naše običaje, tradiciju, da znaju šta je slava i odlazak u crkvu“, priča Bogdana. Aktivna je na društvenim mrežama i većina građana je zna kao influenserku. Njen način života i izgled, dušebrižnici međutim ljubomorno komentarišu, smatrajući da žena ne može da bude i lepa i pametna, obrazovana i dobra majka i sve to istovremeno. „Dokazujem da je to moguće. Naravno da nismo svi u istoj situaciji i nemamo iste mogućnosti, ali ne razumem zašto žena ne može da bude lepa i pametna i dobra majka. Kod nas je tabu ako žena ima pomoć, a mnogi lažu kad kažu da im niko ne pomaže i da sve postižu same“. Postavljaju, ističe ona, standarde na mrežama koji su nedostižni i nisu realni. „Imam pomoć i ne stidim se to da kažem. Dadilja mi mnogo pomaže, iako sam ja stalno sa decom, ali sa njima provodim kvalitetno vreme, što inače, verovato, ne bih mogla“, kaže Bogdana. Podrška i pomoć znače svim majkama, a Bogdana ističe da žene ne treba da se osvrću na izazove i zadatke koji su pred njima, tako da svaki moraju da završe i da sve treba da rade same. „Kad čujem da za nekog muškarca kažu ‚izašao je malo sa društvom da odmori‘, ili ‚pričuvao je dete, umorio se‘, pa čije je dete čuvao, svoje, nije tuđe. A na ženu se često gleda sa prekorom ako je otišla u grad sa drugaricama, a kod kuće ima dete. To su dvostruki standardi koji čine da se osećamo krivima jer društvo tako misli, a ti standardi su pogrešni i na njih se ne treba obazirati“, zaključuje sa osmehom Bogdana.

Beograd na vodi se širi zbog kršenja zakona i pravne gimnastike. Nije moguće doneti Plan detaljne regulacije za Sajam kojim bi se predvidelo njegovo rušenje, zato se za duplo proširuje plan Beograda na vodi, koji nije urbanistički već Plan područja posebne namene koji je Vlada proglasila za projekat od značaja za republiku. Na taj način vlast zaobilazi zakon. Marko Stojčić, glavni gradski urbanista je u sokobu interesa jer raspolaže budžetskim sredstvima za izradu planova izgradnje Beograda, a ujedno je i predsednik komisije za planove, koja bi trebalo da obavlja stručnu kontrolu tih istih planova. To u praksi znači da Stojčić sa investitorima može bez kontrole da dogovara planove gradnje. Beograd nema pravac razvoja jer nema Generalni urbanistički plan. Gradi ko kako hoće jer institucije popuštaju pod pritiskom vlasti i investitora. 2003. godine Beograd je imao 16 posto javnih zelenih površina. 2019. procenat je pao na 9 posto. Ako se tako nastavi, građani će leti da se kuvaju od vrućine, zimi da se guše od smoga. Gošća: Božena Stojić, Ministarstvo prostora.

Na čelo RTS-a moraju da dođu profesionalci, a budućem direktoru javnog servisa morao bi zakonom da bude zabranjen uticaj vlasti. RTS se ne bavi građanima, iako ga oni finansiraju. Vlast je u potpunosti uništila lokalne medije u Srbiji sa jasnom namerom da uguši glas naroda. Svako novinarstvo je teško, ako se radi na pravi način. Mnogi nezavisni novinari su životima platili cenu slobodne reči u Srbiji. U vremenima krize građani se okreću kredibilnim medijima. Društvene mreže je najteže kontrolisati jer nemaju zakonsku odgovornost, dok je podkast najbrže rastući medij na svetu. Digitalne platforme su budućnost novinarstva. Gost: Branko Čečen, Novinar i urednik

Korupcija, neodgovornost i nestručnost u rekonstrukciji nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, koja je rezultirala smrću 15 ljudi, mogu se simobolično preslikati na čitavo društvo, o čemu su, između ostalog, govorili sagovornici u novoj epizodi Radar Foruma. Studenti osvetljavaju medijski mrak u Srbiji i ukazuju na hitnu potrebu za lekovitim promenama – transparentnošću, odgovornošću i poštovanjem znanja – kako bi Srbija postala zemlja u kojoj građani mogu slobodno i dostojanstveno da žive. Domaćini Radar Foruma u naredne četiri epizode biće studneti Fakulteta političih nauka u Beogradu. U prvoj takvoj epizodi Jovan Vidanović, student treće godine politikologije, ugostio je Zorana Đajića, inženjera geologije, a njih dvojica pokušali su da rasvetle korupciju u zemlji koja ubija svoje građane. Sagovornici su naglasili važnost borbe za pravdu i istinu, ističući da studenti ne žele da napuste zemlju, već da se izbore za društvo koje ceni znanje i kompetenciju...

Omiljeni podcast režima, a pod zaštitom Međunarodnog PEN centra, "Dobar loš zao", nastavlja svoju misiju posle kraće pauze! U prvom delu emisije Nenad Kulačin i Marko Vidojković su nagađali koliko će nas koštati sankcije NIS-u, divili su se sposobnosti predsednika da ljubi patos, izrazili zabrinutost za Vulinovo mentalno zdravlje i Čelino obrazovanje, te izjavili sućut Hrvatskoj na tome tko im je srpski ambasador. Proslavljeni filmski reditelj, profesor na FDU i roditelj tri studentkinje na blokadama, Janko Baljak, gost je u ovoj epizodi. Janko je s autorima podcast-a analizirao prošlost, sadašnjost i budućnost studentskih blokada, razmatrao koji su mogući putevi za izlazak iz pakla u kome živimo, a pravio je i neizbežna poređenja između svog hita "Vidimo se u čitulji" i srpske stvarnosti. U Magarećem kutku moći ćete da saznate ko je Čaletu amigo. Autori vas mole, pretplatite se na: patreon.com/ucutatinecemo ili pošaljite donaciju na PayPal: [email protected]

Koliko smo slične ne znam, različito gledamo na to“, uglas i sa osmehom odgovaraju na pitanje koliko vide sebe jedna u drugoj, dve umetnice, glumice, majka i ćerka, Vesna Čipčić i Anja Josifovski, gošće nove, praznične Mamazjanije, koje se u ovoj epizodi našeg podkasta osvrću na godine detinjstva, život u umetničkoj porodici, krivicu, žrtve, ali i ljubav i momente koji su ih nasmejali, toliko da su ih sa nama podelile i da ih nikada neće zaboraviti. Vedre i raspoložene, Vesna i Anja, unele su dodatno svetlo u naš studio, a najširi osmeh izmami im pominjanje Alekseja i Anđele, Anjine dece. „Ponekad dođem kod Anje, pogledam ih, i kažem ‚Jao Anja, pa ovo su tvoja deca‘, prosto ne mogu da verujem da mi je ćerka tako porasla“, priča setno Vesna. Kroz šalu prebacuje Anji, da mora malo da trenira strogoću, zbog sebe i svog zdravlja i sna. Ipak, Anja ne odustaje od svojih metoda. „Ne mogu Alekseja da ostavim da plače. Njega sam nosila na rukama i dok sam bila trudna i sve dok stomak nije porastao toliko da nisam mogla više. Ne mogu ja to tako, da dete plače, a ja da slušam i ne prilazim mu. Međutim sa Anđelom je drugačije, spustim je u krevetac i ona spava. Teško je, ali drugačije ne mogu, neispavana sam, umorna, a počela sam nedavno i da radim, pa nekako balansiram“, priča Anja. Vesna se nadovezuje, i kaže da je sa Anjom i njenim bratom bilo drugačije, da su mirno spavali, da nisu bili naporni ni kao tinejdžeri i da zato ne zna da li bi ikada mogla dovoljno da im zahvali za sve što su joj pružili i učinili od kako su se rodili. „Sad da moram sve ponovo, ništa ne bih menjala. Sve bih isto uradila, iako postoje ti momenti krivice, kad sam možda mogla da provodim malo više vremena sa decom dok su bili mali i kad sam dosta radila. Ipak, za razliku od mama koje rade od osam do četiri ili devet do pet, ja sam imala letnje raspuste, pa pauze od po par meseci u toku godine, da ne idem na posao, ili da samo odem uveče da odigram jednu predstavu, a svo ostalo vreme sam sa njima što je velika prednost“. Krivica je, međutim, Anju, kaže, mučila i pre nego što je zatrudnela, a sad posebno. „Uvek sam imala taj osećaj krivice, kao naše bake i žene na ovim prostorima, koje su toliko dugo osećale krivicu i brigu da je to postalo nešto pozitivno. Posebno kad sam rodila decu, to se pojačalo, jer kad imate dete imate i od sebe veća očekivanja“, kaže ona. I dodaje da je svim majkama teško, bez obzira kojim se poslom, bave i da su zato sve one nesumnjivo veliki – heroji. Iako žive u istoj kući, ali imaju različite ulaze, prve su komšinice, pa se ipak retko viđaju, tek u prolazu. Posebno im teško ide da se same druže i provedu neko vreme odvojene od ostalih članova porodice. „Bile smo nedavno na ručku, ali je i Anđela bila sa nama, tako da nismo bile potpuno same. Ne znam kad ćemo to ponoviti, teško je zaista odvojiti vreme, nažalost“, priznaju obe. Međutim, naglašavaju da će se potruditi da to promene, a jedan od koraka je, ističu, i zajedničko gostovanje u podkastu – Mamazjanija.

Vaš omiljeni podkast, koji je i u novoj godini pod zaštitom Međunarodnog PEN centra, "Dobar loš zao", startuje odmah posle novogodišnjeg dočeka! Nenad Kulačin i Marko Vidojković ulepšaće vam ulazak u 2025. analizom izostanka Aleksandra Vučića sa otvaranja brze deonice Šabac - Loznica, neskrivenom radošću zbog propasti predsednikovog frik šoua u Sava centru, te euforijom zbog hapšenja Nenada Nešića. Gost je i u ovoj novogodišnjoj epizodi deda mraz sa Nova S, Slobodan Georgiev! Za razliku od prošle godine, Sloba je ovog puta umereni optimista. On je detaljno analizirao batrganje vlasti pod studentskim blokadama, iznoseći niz argumentovanih pretpostavki šta sve može da se dogodi u narednih 365 dana. U Magarećem kutku moći ćete da vidite kako je BIA preporodila Vulina. DLZ, samo na našem portalu! Pomozite da emisija nastavi da postoji donacijama na PayPal [email protected] ili pretplatom na patreon.com/ucutatinecemo

Pred vama je poslednja epizoda podcast-a "Snaga uma" koja će biti emitovana na portalu "Nova". Iako je poslednja, nije posvećena kraju jedne ere koliko naziranju nove, kao i nadi koju nam ulivaju studenti sa svojim neumoljivim zahtevima. Žaklina Tatalović, novinarka i reporterka TVN1 iz prvih redova ima uvid u studentske blokade od početka, kao što i tokom svih ovih godina prati sve vidove protesta i građanskih borbi. U čemu se studentske blokade razlikuju od ranijih protesta? Kako to sve izgleda iz Žaklininog ugla i šta je sve videla na terenu? Kako se menja ponašanje vlasti, ali i ponašanje takozvanih režimskih medija? Ovo su samo neke od tema kojih se Žaklina dotakla u razgovoru koji je pred vama.

Decu na vreme treba naučiti druženju, komunikaciji sa ljudima i ljubavi prema prirodi, pričaju u novoj Mamazjaniji Jelena Ivanović Tomašević, vlasnica modne agencije “J’s Management” i glumac Branislav Tomašević, roditelji tri dečaka, od kojih najstariji ima već 18 godina. Tokom pandemije, Tomaševići su vreme provodili u prirodi, na selu, u vikendici u blizini Gornjeg Milanovca, a ovaj period bio je dragocen pre svega za decu. „Naučili su sve da rade, da hrane životinje, seku drva, lože vatru, toliko im se to dopalo, da Dušan, najstariji sin, sad ume sam ponekad da ode tamo i provodi vreme, brinući o kući i okolini. Dešava se i da navije sat u 4 ujutru, kako bi ustao i slušao kosove i uživao u svitanju, što je neprocenjivo za svakog čoveka da oseti, posebno mladog“, kaže Branislav. Dok se Jelena nadovezuje da je osećaj za prirodu naučio od oca, kojeg je posmatrao šta radi i kako se ophodi prema seoskim poslovima i kući. „Mi smo deci prvi i najvažniji primer i sve što znaju, naučili su od nas“, kaže Jelena, koja objašnjava kako je imala priliku da decu podiže u inostranstvu, ali je ipak izabrala Srbiju. „Mogli smo da živimo na Zapadu, ali ja sam se ipak odlučila za našu sredinu, jer ovde imaju bake i deke, mogu da žive i u gradu i da upoznaju selo, domaću hranu. Ipak, koliko god da su osetili život u prirodi, znaju kako je i van granica ove zemlje, jer kad god imamo priliku vodimo ih na putovanja“, priča Jelena. Osmeh na licu, ljubav, tolerancija, uvažavanje i bezrezervna podrška, tajna su njihovog braka i opstanka porodice. „Deca znaju da cene našu intimu i potrebu da nekad budemo sami, da otputujemo bez njih, a od oni ostanu sa bakama, to su naučili od malih nogu. Imamo porodični kalendar gde upisujemo ko gde i kad ide i tu se dogovaramo i za zajedničko, porodično vreme“, pričaju Tomaševići. Da je porodica na prvom mestu, slažu se oboje, a opstanak normalne porodice moguć je samo uz neke neophodno postavljanje prioriteta, ulaganje i dogovor, tako da niko ne radi nešto što će nekome od njih nauditi ili poremetiti sklad koji toliko čuvaju. „Važno je da niko ne bude remetilački faktor“, uz osmeh dodaje Branislav, koji kaže da ako su svi u porodici dobro, za sebe će se lako pobrinuti, ali prioriteti moraju da se znaju i ne menjaju.

Pred vama je specijalna epizoda podcast-a Snaga uma sa diplomiranom terapeutkinjom i psihološkinjom Marijom Hadžović, autorkom programa "Harmonija duše", koju realizujemo uz pomoć i podršku "Plazme", koja nas uoči praznika poziva da delimo radost, ali i "Plazmu", uz poruku "Jedna tebi, jedna meni". Marija je govorila o svim izazovima u deljenju emocija, vremena i života. Koliko je teško deliti stres sa bliskim ljudima bez prenosa tog istog stresa na njih? Zašto nam je lako da se veselimo zajedno, ali je opet mnogima teško da podele sreću i radost? Kako se deli zahvalnost i kako pravilno učiti decu zahvalnosti od malih nogu? Najzad, kako se uči deljenje života? Ovo su samo neke od tema toplog, ali i veoma poučnog razgovora koji je pred vama?

Bojan Pajtić, profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu, ugostio je kao izazivač u dvadeset prvoj epizodi Radar Foruma Vidu Ognjenović, književnicu, rediteljku i nekadašnju ambasadorku Srbije u Norveškoj i Danskoj, a koja je nedavno izabrana u SANU. Kroz razgovor je istaknut značaj građanske hrabrosti, posebno u kontekstu prošlih i sadašnjih generacija, kao i potreba za obnovom pravne države i borbom protiv medijskog mraka. Ognjenović je podelila svoja sećanja na političku borbu tokom devedesetih, dok je Pajtić apelovao na starije generacije da podrže omladinski bunt i preuzmu aktivniju ulogu u društvenim promenama. Dotakli su se i tema obrazovanja, korupcije i evropskih integracija. Ognjenović je evocirala svoje diplomatsko iskustvo, a Pajtić je istakao urušavanje institucija pod teretom loše politike. Diskusija je obeležena pozivom mladima da istraju u svojim zahtevima. više na www.radar.rs

Nova epizoda podcast-a koji će nadživeti ovaj režim, ali je do tad pod zaštitom Međunarodnog PEN centra, "Dobar loš zao", je tu! U prvom delu emisije Nenad Kulačin i Marko Vidojković su se ložili do izbezumljenosti na protest na Slaviji, smejali su se Gašiću koji sedi u busu iza podivljalog Vučića, a podsetili su gledaoce da im nikada nije bio problem da se odreknu i više od jednog fakultetskog semestra za dobrobit Srbije. Gost je profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Ognjen Radonjić. Momci su sa profom napravili presek stanja u srpskom društvu i analizirali tok studentskog protesta. Radonjić je govorio o tome kada očekuje pad režima, kakav taj pad može biti, ali i ko će praviti novo srpsko društvo, kada ovo jednom sve prođe. U magarećem kutku shvatićete da rđavom Šapiću najviše smetaju novinari. PayPal: [email protected] patreon.com/ucutatinecemo DLZ, samo na našem portalu!

Pred vama je nova epizoda podcasta Snaga uma sa prof.dr Ivankom Popović, univerzitetskom profesorkom, nekadašnjom rektorkom Beogradskog univerziteta. Prof.dr Popović je govorila o ranijim studentskim aktivnostima, kao što je poništavanje doktorata Siniše Malog, o studentskom organizovanju, načinu na koji većina studenata danas živi, o njihovoj zrelosti u koju je mogla da se uveri mnogo puta kroz karijeru, o ulozi Proglasa i građana koji ih podržavaju, kao i o značaju studentskog ujedinjavanja u ovom obimu.

Pred vama je specijalna epizodu podcast-a „Snaga uma“, posvećena važnoj temi finansijske pismenosti i preduzetničkog duha, pre svega kod mladih, koju realizujemo uz pomoć prijatelja podcast-a, OTP banke, koja je pokrenula Generator EDU - novi, osmi po redu ciklus konkursa posvećen nagrađivanju ideja koje unapređuju finansijska znanja dece i mladih. Nemanja Glavinić iz inicijative „Dostignuća mladih u Srbiji“ podelio je svoja znanja na temu podizanja finansijske pismenosti kod mladih, na osnovu bogatog iskustva iz rada sa srednjoškolcima i mladima širom Srbije. Više informacija o konkursu Generator EDU, koji organizuje OTP banka, potražite na: generator.otpbanka.rs

U najnovijoj epizodi podkasta pod zaštitom Međunarodnog PEN centra "Dobar loš zao" Nenad Kulačin i Marko Vidojković razmatrali su koja nacistička kapa najbolje stoji premijeru Čeli, izrazili želju za što češćim konferencijama za štampu iz predsedništva, pozdravili umeće brazilske điu đice jednog od studentskih heroja i pokušali da dokuče šta će se s nama desiti kada Ameri lupe sankcije ruskom NIS-u. A onda, gost! Goran Ješić, jedan od prvih junaka aktuelnih protesta, čovek koji je zbog odbrane studenta završio dvadesetak dana u pritvoru, a koji u subotu osniva svoj politički pokret, izneo je stavove o protestu, studentima, budućnosti, odnosno kraju režima, a vesela atmosfera u studiju pomogla mu je da se potpuno opusti i počne da koristi poželjan rečnik u našem podkastu. U Magarećem kutku moći ćete da vidite da se kod Fifi ništa nije promenilo od prošlog pojavljivanja u medijima. Pomozite rad autora donacijom na PayPal [email protected] ili pretplatom na patreon.com/ucutatinecemo.

Egocentrizam, sebičluk, nedostatak empatije, osobine su koje „krase“ sve više dece u osnovnim školama, koja nasilnim ponašanjem privlače pažnju, dok školstvo propada, priča u novoj Mamazjaniji profesorka srpskog jezika i književnica Danijela Kvas, koja opisuje kako izgleda atmosfera u učionicama i zašto je prvi put, nedavno, poželela da napusti posao koji voli. O nasilju u školama koje kreće od najnižih razreda i tužakanja učiteljici, učenici stižu do ozbiljnih situacija kada vršnjačko nasilje prelazi u digitalno, seli se na društvene mreže što ga čini javnim. „Nasilja među decom bilo je oduvek, ali danas ono ima daleko veće razmere jer deca jedna drugu izlažu javnom sramu preko mreža koje njihova generacija prati. I kao posledicu malog nasilnika i njegove žrtve, imaćemo društvo u kojem žive oštećeni ljudi sa teškim traumama. To moramo da preveniramo tako što ćemo ponovo, nekad neosvojivi trojac, učenik, roditelj, nastavnik, staviti na pijedestal“, objašnjava Danijela. Zbog sunovrata srpskog školstva, sve težih uslova za rad, niskih plata, ali pre svega nepostojanja autoriteta i omalovažavanja najuticajnijih ljudi u državi, prvi put, kaže, razmišlja da napusti posao koji voli i radi ga decenijama. „Odakle nekome pravo da nam se onako obraća. To deca čuju, vide, to je podrivanje našeg autoriteta kao prosvetnih radnika, ljudi koji treba decu nečemu da nauče, da ih pripreme za svet, za život. Mi, odrasli smo model ponašanja koji oni preslikavaju. Ako nam jutarnji programi počinju tragedijama, crnim vestima, teškim temema, a od dece u tim programima ni traga, a potom tokom dana gledaju jutjubere, influensere koji nemaju ništa pametno da kažu, gde je nasilje izraženo u govoru, pesmama i slično, ne možemo ni očekivati da se ponašaju primereno“, kaže profesorka. Nisu roditelji krivi, oni rade najbolje što mogu, ali i u tome prave nesvesne greške. „Prezaštićuju decu jer im ne posvećuju dovoljno vremena, zbog posla, obaveza. Dovoze kolima učenike sedmog, osmog razreda u školu, što je neverovatno. Kupuju im skupe telefone, patike, odeću, kupuju ih na neki način. Deci to nije potrebno, ona žele ljubav i pažnju. Nedavno sam u okviru akcije, vezano za lektru koiju radimo, rekla deci da donesu kolače od kuće da ih svi podelimo. To je kod pojedinih roditelja naišlo na otpor, jer oni nemaju vremena i smatrali su da nije na mestu što zahtevam tako nešto“, priča Danijela. Vraćanje pravom sistemu vrednosti, buđenje empatije kod dece i prevencija vršnjačkog nasilja jedino je moguće kroz jačanje duhovnog nad materijalnim. „Ako deci dajemo ljubav, ako više čitaju knjige, a manje vremena provode ispred ekrana, i ako im posvećujemo dovoljno pažnje i razgovora, postoji šansa da se vrate prave vrednosti i da nastavnici i roditelji ponovo budu autoritet kao što to i zaslužuju“, zaključuje Danijela Kvas.

Nova epizoda podcasta Snaga uma donosi razgovor sa narodnim poslanikom Zeleno-levog fronta Radomirom Lazovićem, koji je govorio o stavovima Evrope po pitanju iskopavanja litijuma u Srbiji, nakon prisustva velikoj konferenciji koje su "zelene partije" organizovale u Dablinu. Lazović se osvrnuo i na batine koje su tokom prethodnih nedelja doživljavali građani, ali i narodni poslanici, o "zanimanju batinaša", o tuči u Skupštini, o nezakonitom prisluškivanju, razlozima zbog kojih su se raniji protesti osipali, ali i o nadi koju bude studentske blokade.

U dvadesetoj epizodi “Radar Foruma”, izazivač Bojan Pajtić, profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu, ugostio je Danicu Vučenić, novinarku N1, koja je, kako je i sam domaćin istakao, decenijama sinonim za profesionalizam, integritet i borbu za istinu. Sagovornici su značajan deo razgovora posvetili (ne)slobodi medija u Srbiji, odgovornosti političara i suštinskim greškama prošlih i sadašnjih vlasti. Složili su se da je danas u Srbiji novinarstvo profesija sa ogromnim rizicima, ocenjujući da su upravo mediji ključni stub očuvanja režima Aleksandra Vučića, koji funkcionišu kao propagandna mašinerija obesmišljavajući kritičko razmišljanje i delovanje. Pajtić je postavio pitanje o neophodnosti lustracije, ne samo u političkim, već i u medijskim krugovima, kako bi se vratila profesionalnost i poverenje građana. Objasnio je da lustracija nije kazna, već način da se spreči povratak pojedinaca koji su urušavali demokratske principe. Vučenić je, s druge strane, podsetila na propuštene prilike Demokratske stranke da tokom svoje vlasti izgrade nezavisne institucije, naglašavajući da bi današnja opozicija trebalo da razume da slobodni novinari nisu saveznici nijednog režima. Razgovarali su i o studentskim blokadama koje se odvijaju širom Srbije, ocenjujući ih kao bunt, znak da još postoji energija za promene uprkos tome što je društvo sumnjalo u angažovanost mladih.

Trebalo je da prođe mnogo godina da naučim da glasno kažem ne i postavim prioritete, okrenem se svojoj deci i porodici, priča u novoj Mamazjaniji Suzana Trninić, poznata televizijska novinarka, majka Stefana (20) i Vida (13), koja je svoju decu naučila da ne prave kompromise, da imaju stav, ali i da, kad je neophodno, budu prilagodljivi. Razgovorima o važnim pitanjima, za koje bi neki rekli da možda nisu za dečji uzrast, Suzana je svoje sinove na vreme naučila zašto je važno pratiti politiku, znati ko nam kroji sudbinu i ko je odgovoran za sistem i društvo u kojem živimo. „Svi uče decu da je politika prljava, da političari kradu, ali nije to cela priča. Važno je da se razumeju, da prate politički život, jer od toga nam sve zavisi“, kaže Suzana. Kao angažovana politička novinarka, mnogo je sati provodila izvan kuće, u poslu. Ipak, kaže da je vremenom naučila da kaže ne i da postavi prioritete. Mislila je da je zakasnila i da joj deca neće oprostiti neke greške, za koje se kasnije ispostavilo da to nisu ni bile. „Bilo je situacija kada mi je stajala knedla u grlu, kada je Stefan govorio, prolazeći pored Parlamenta, da mu tu živi mama ili ako mi zazvoni telefon, pomišljao je uvek da ću otići ‚jer posao zove‘. Društvo kritikuje mame koje rade na televiziji, koje su atraktivne, našminkane, sređene, one po difoltu ‚nisu dobre majke‘, a šta ti ljudi znaju o nama kakve smo, kad nas viđaju jednom nedeljno na ekranu, tokom sat vremena. Ipak, svi uvek misle da vas poznaju, osuđuju vas i onda se zapitate i krivica se sama javi“, priča Suzana. Priznaje da bi posao novinarke i majčinstvo teško uklopila da nije imala punu podršku supruga, koji je radio od kuće i mogao da dovodi decu iz škole, da se brine o njima, onda kad ona nije bila tu. „Ne mogu ja da otkažem emisiju u trenutku kad se spremam da uđem u studio, ako me, recimo, zovu iz škole da uzmem dete. Ovo je prosto takav posao i zato je jako važno imati podršku porodice, da imate pored sebe osobu koja vas razume i koja vas neće osuđivati“, priča naša gošća. Stariji sin je taman izašao iz adolescencije, a mlađi je ušao u pubertet, a Suzana uz osmeh kaže da ništa nije naučila u međuvremenu. „Sve se promenilo za tu jednu generaciju. Školske knjige se više ne nasleđuju, društvo je drugačije, današnje pubertetlije se drugačije ponašaju nego kad je moj stariji sin išao u školu. Učim kako da se nosim sa pubertetom, ispočetka. Drago mi je samo što današnja omladina shvata u kakvom društvu žive, oni žele da menjaju sistem“, naglašava Suzana.

Evo nove epizode podkasta "Dobar loš zao"! Nenad Kulačin i Marko Vidojković su u prvom delu emisije izrazili divljenje prema masovnoj studentskoj pobuni, čestitali su Siriji Asadovo bekstvo kod Putina, pozvali demonstrante da policiju ne udaraju ni cvetom i okrivili retrogradni Merkur za neuspešna otvaranja naših klastera za pridruživanje EU. Gost u ovoj istorijskoj epizodi je ljudski i filmski gigant, Goran Marković. Ovo je jedan od onih intervjua koji se ne mogu prepričavati, već se moraju gledati (i više puta). Prava novogodisnja televizijska čarolija. U Magarećem kutku moći ćete da vidite kakve filmove snima Jovana Jeremić.

Tri pobede večitih od četiri moguće u duplom kolu, Partizan je uhvatio zalet i melje redom, pa je pao i PAO u Areni za četvrti uzastopni trijumf, dok se Crvena zvezda iz Italije vratila sa 1-1, a u Bolonji je zatekla i novog trenera Duška Ivanovića. Ludi Pariz je vezao i 10. pobedu i nastavio da oduševljava celu košarkašku Evropu, Real je izgubio i od Asvela i od Fenera pa je Ćus Mateo prilično ugrožen na klupi, a gužva na tabeli je sve veća. F4 u Abu Dabiju, Mića kao Baba Vanga, šef stanice opet radi, vraća se na teren i Džon Braun...

Pred vama je nova epizoda podcasta "Snaga uma" o snazi studentske borbe sa studentom Fakulteta političkih nauka i aktivistom "Borbe" Pavlom Cicvarićem. Pavle je govorio o tome kako izgleda život u Srbiji iz ugla mlade osobe, uz objašnjenje da oni ne mogu da maštaju o karijerama i planiraju budućnost u društvu u kom ništa ne može da se uradi bez partijske knjižice. Govorio je o studentskom životu i podelama među studentima, kao i o borbi koja ih spaja, o tome kako oni gledaju na ponašanje opozicije, ali i o njihovom odnosu prema državi koju su im ostavile starije generacije. Kako je objasnio za loše stvari koje se dešavaju u državi, važno je da krivimo one koji su zaista krivi, a ne sebe.

Svi smo mi delom i dalje ona deca koja smo nekad bili, samo smo u drugačijem, većem telu, zaključak je Borka Jelenića, frizera i voditelja emisije „Važne stvari“ i Jelene Gavrilović, rediteljke ovog sadržaja, koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim, a čiji su glavni akteri – deca. Najrazličitije teme provlače se kroz epizode „Važnih stvari“, a ono što ih sve povezuje je činjenica da su to najbitnija pitanja za našu decu, od kojih su neka ozbiljna, druga duhovita, mnoga i tužna, ali pre svega, važna. „Njihovo rezonovanje, način na koji govore, bogatstvo rečnika je suština. Oni se obraćaju svojim vršnjacima, roditeljima, nastavnicima, svima. Puštao sam ih da pričaju, slušao sam, pravio pauze između pitanja, ništa nije bilo na brzinu i bez smisla. Dešavalo se da ispričaju neku tešku situaciju, a meni zastane knedla u grlu, ali izdržao sam nekako“, priča Borko. Deci je najvažnije da budu prihvaćena u svom društvu, porodici, u školi, gde god da se nađu i najviše ih povređuje izopštavanje, kad su zbog nečega odbačeni, kad se ne uklapaju. „Većina dece govorila je o uklapanju, koliko su im važne drugarice, drugovi, da budu deo grupe. To je važno i odraslima, ali deci posebno. Birali smo zato decu koja su specifična, imaju neki problem ili nelagodnost zbog bolesti, urođene mane, izgleda, porekla. Ona su prihvatila sebe, a kroz njihovu priču nadamo se da će i oni koji su im slični, i da će ih društvo razumeti“, priča Jelena. Nesvakidašnje ispovesti koje deca iznose, drže pažnju od početka do kraja, a stiče se utisak da govore odrasle osobe. „Njihov rečnik je neverovatan, vidi se sa kojom decom roditelji rade, razgovaraju, to je vrlo očigledno. Nemaju tremu, sa mnom pričaju o frizuri, pa pitaju obavezno da li sam pravi frizer ili glumac, neki su do kraja bili skeptični hoću li ih zaista dobro ošišati“, priča s osmehom Borko, dok se seća najupečatljivijih kadrova. Emisija je rađena prevashodno za decu, iako je prate i odrasli. „Potrebno je da gledaju deca, jer se učesnici obraćaju njima. Ne bismo voleli da roditelji pomisle da im ovim pokazujemo kako ne slušaju svoju decu i ne znaju o čemu oni misle, šta ih zanima, ali opet ako smo ovim motivisali pojedine da razgovaraju sa decom, onda smo uspeli“, naglašava Jelena. Nemam omiljeno dete, sva su mi deca omiljena, kaže Borko. „Nedostaju nam sad kad nema snimanja. Vezali smo se za tu decu, za samu emisiju i ekupu koja je bila fenomenalna. Energija koju smo doneli je neverovatna. Deca su nas mnogo čemu naučila, otvorila nam nove svetove za koje nismo znali da postoje ili smo ih prosto zaboravili, jer to rade odrasli, potiskuju dete u sebi, ali dobro je povremeno dozvoliti tom detetu da se pokaže i u ovim našim godinama“, zaključuje Borko.